ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ....
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ....
ISSN (Online) 2812-9636
ИНСТИТУЦИЈА:
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ
ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:
Др Јасмина Николић, директорка Историјског архива Пожаревац
АУТОР И УРЕДНИК ПОРТАЛА:
Др Јасмина Николић
ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК:
Александра Богдановић
АУТОРИ:
Др Јасмина Николић
Др Драгана Милорадовић
Др Маријана Мраовић
Наташа Милошевић Дулић
Мирјана Степановић
Павле Р. Срдић
Дубравка Дуца Марковић
ПОЧЕТАК
1.10.2021.
СТАТУС:
У току
___________________________
КОНТАКТ ПОДАЦИ:
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ
ДР ВОЈЕ ДУЛИЋА 10
12000 ПОЖАРЕВАЦ
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
www.arhivpozarevac.org.rs
info@arhivpozarevac.org.rs
+381.12.523.082
Сваки град има нешто што га издваја од свих других, нешто на чему или коме су поносни његови суграђани, а Пожаревљани су са именом свога града стигли и на обале Антлантика, захваљујући својој интернационалној суграђанки.
Рођена у Пожаревцу 5. новембра 1909, Милена Павловић Barilli је у својим писмима забележила: „Свет је диван, земље су лепе, али од свих градова на свету мени је најмилији Пожаревац. Нигде ми небо није тако лепо као из мог дворишта“ - изнад родитељске куће Стојанчића Павловића. Мајка Боса била је стожер не само велике породице, већ и женског гласа и акције окупљених око Кола српских сестара. Деда Стојан Павловић, од милоште прозван Стојанчић, благошћу је окупљао и даљу и ближу фамилију пружајући каткад неопходну помоћ. Миленина мајка, Даница Павловић, школујући се у иностранству, упознаје уметника Бруна, који у својој уметничкој занесености очарава младу пијанисткињу дајући јој своје презиме Barilli.
Миленино детињство обележено је животом у раздвојеној породици, неспоразумима између оца и мајке (које је поново повезала тек кћеркина смрт), путовањима од Пожаревца до Италије, крхким здрављем после прележаног тифуса за време рата, честим променама места школовања.
Први разред основне школе учила је у Бергаму, други у Риму, трећи и четврти у Пожаревцу, где се уписала у гимназију, коју је завршила у Београду. У међувремену се школовала у Линцу и Грацу, где је у манастиру учила немачки. Још у Риму примећен је њен таленат, који обликује на Краљевској уметничкој школи у Београду (1926), а по дипломирању похађала је сликарску школу и студије сликарства у Минхену (1926–1928). Њене сликарске кораке бодрила је и Бета Вукановић.
Изграђује свој јединствен стил сликајући своје снове и пишући стихове на српском, италијанском, француском, најрадије на шпанском, а говори и немачки и енглески. Била је члан Уметничког удружења „Лада“, излагала у Београду, на јесењој изложби у Цвијети Зузорић, у Лондону, Паризу, Риму, Фиренци, Венецији, Хагу, у Њујорку, постхумно у Палерму, Београду, Пожаревцу...
Пожаревљани су Милени само једном пружили прилику да представи своја платна док је била у посети свом родитељском дому. Изложбу је почетком 1929. године организовала управа Женског покрета у „Крстиној кући“.
Излагала је самостално, на изложбама југословенских аутора али и са великим именима светског сликарства. У једном тренутку, у Америци, издржавала се сликајући рекламе за производе широке потрошње за Harper`s Bazar, Town & Country, Vogue – парфеме, свилене чарапе, колоњску воду... али и смишљала прелепе хаљине за моделе исте куће.
У родни град долазила је тек повремено, доносећи дах Европе и Америке све до 1936. године. Осећала се заробљеном у Њујорку током година рата. Њена удаја уследила је 1943. за Томаса Астора Гослана, официра америчке авијације, и од сликарке-песника-боема постаје отмена америчка супруга.
Била је пресрећна када је Београд ослобођен, а онда тихо умрла 6. марта 1945, пре 80 година, не видевши дуго `пожаревачко небо изнад њеног дворишта`.
(Према: В. Јоксимовић, Књижевност пожаревачког краја, Пожаревац, 2014; М. Протић, Милена Павловић-Barilli, Београд, 1966; Д. Милорадовић, Освајање сфере јавног живота – улога жена у друштвеном и културном животу Пожаревца крајем ХIХ и почетком ХХ века, Историјски архив Пожаревац, 2019.)
Милена је дуго била обавијена суровим непознавањем њеног дела, непризнавањем талента и блиставе каријере, а обележавајући тужан датум од пре 80 година, посвећујемо јој архивалију месеца марта одајући омаж њеном таленту.
На време Милениног детињства, проведеног у Пожаревцу, подсећамо на необичан начин: у фундусу Историјског архива Пожаревац, као поклон, нашле су се ноте François Behr “Fleurs dorèes“ – из којих је свирала Даница Павловић и учила своју Милену, а на корицама нота стоје потписи и мајке и ћерке.
Милена је написала да је ученица „ из Sacre Coeur“, а на другој страни додала:
„Колико волим моју милу живу родбину Босу Ст. Павловићку, Даницу Ст. Павловића,
Љубицу Ст. Павловић и Божу Ст. Павловића
толико волим моје миле мртве Стојана Павловића и Воју Павловића
своје-ручно
Милена Ст. Павловићева“ – из чега закључујемо да је посвету написала највероватније као десетогодишња девојчица, по завршетку Првог светског рата, а по смрти ујака Војислава и деде Стојанчића.
Фотографија: Посвета породици од Милене Ст. Павловићеве, на покорици партитуре, вероватно из 1918/1919. године.
Историјски архив Пожаревац, Збирка Varia, поклон Д. Милорадовић Одабрала: др Драгана Милорадовић, архивски саветник
© 2021 ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ. СВА ПРАВА ЗАДРЖАНА.
